Poslednji_put_zajedno Official

Koji ili emociju biste želeli da istražimo u sledećoj priči?

„Sećaš li se prvog puta?“ upitala je Jelena, glasom koji je jedva prelazio granicu šapata. poslednji_put_zajedno

„Sada ćemo ustati,“ odgovorio je tiho. „Platićemo ovaj račun, izaći ćemo na različita vrata i nećemo se okretati. Jer ako se okrenemo, Jelena, ostaćemo ovde zauvek, zarobljeni u onome što je moglo biti.“ Koji ili emociju biste želeli da istražimo u

Vreme kao da se usporilo. Konobar je prolazio pored njih, zvuk njegovih koraka bio je jedini ritam u toj prostoriji bez muzike. Marko je posegnuo preko stola, ali je ruku zaustavio na pola puta. Neki nevidljivi zid je već bio podignut. Više nisu bili dvoje ljudi koji dele planove za leto; bili su dvoje stranaca koji se sećaju istih snova. „Platićemo ovaj račun, izaći ćemo na različita vrata

U restoranu na samom rubu grada, onom čija su svetla uvek bila previše prigušena i gde je miris stare kafe bio pomešan sa mirisom kiše koja je tek prestala, sedeli su Marko i Jelena. Ispred njih su stajale dve šolje, netaknute, dok je para polako nestajala u hladnom vazduhu.

„Zadrži ga,“ rekao je Marko. „Neka ostane kod tebe kao dokaz da smo nekada bili stvarni.“

Marko se blago nasmejao, ali taj osmeh nije dopirao do njegovih očiju. „Kišobran koji se polomio na pola puta do tvoje zgrade. Bio sam skroz mokar, a ti si se smejala toliko da nisi mogla da otključaš vrata.“